Беше нераздвојни пратилац нас, унука Димитрија и Станка Лукића, власника салаша на Пеку. Свуда су слетали, а нарочито на гране врба или цветове беле раде на самој обали реке. Или на цветове бундева на нашем речном острву. Да ли живе само дан, или пола године, о томе нисмо размишљали; свуда су били око нас, као лошће дудова, вишања, трешања и јова.
Чак и док смо седећи на гранама врба над виром пецали кленове, зујали су испод и изнад нас, као каква речна хеликоптерска флота....
Али, сада, то јест последњих година, како су Пек унередили неодговорни и грамзиви, све их је ређе, као и пчела...
Нешто сам друго хтео; изнервирао ме је ГООГЛ, тј. Блоггер; повукли су нека добра решења која су допуштали годинама.
Ср. у боји. Баксузи...Навлакаче...
Можда ми се поврати боље расположење сутра, кад одем до нашег поседана реци да видим има ли шљива и крушака; ако угледам и неког вилин коњица.
ПС. - Овај пар вилин коњица уловисмо пре неколико година одмах по смрти нашег оца Михаила, док смо уређивали нашу плажу у Лакомици, где од силних штеточинских порива упропаститеанаватсмо вирусе који беху претходница потоњих... Преживели смо их, преживежемо и друге, јер је Бог тако хтео и наш заштитник Светац!
Нема коментара:
Постави коментар