Пољски лопови. - Берући пасуљ Мати се дуго задржала у пољу; кад се вратила, толико јој је "нешто било тешко" да није издржала да ми не каже.
- Берем ја пасуљ у Јаруги, а врео ветар дува, никог у пољу, а ја се не видим из те њивице у Јаруги. Тек наједанпут неко кроз кукуруз жури, туп, туп, туп, и оде у башту Томе Патет Лаоа. Осврну се да види да ли има негде некога у близини, и кад виде да нема, рашири бошчу и поче да бере паприку. Кад је набрала довољно, она задену крајеве бошче за појас, и тек тад ме спази. Поцрвене, поцрвене, као паприка...
- Јао, сејко, немој да ме издаш код Томе, молим те!
Ја јој кажем да ме се ништа не тиче, да ништа нисам видела.
Јер знам да сутра и мени може да очерупа башту из освете.
- Немој, љубим те ко сестру!
- Де, де, нећу! Шта ме брига?
Али она се не да, хоће да ме закуне да не кажем.
- Бог с тобом жено, шта ти је; рекла сам да нећу, и нећу!
Онда она да буде сигурна у то што говорим сиђе у Јаругу да ми помогне да оберем пасуљ вишњар...
___
* Извод из белешки вођених крајем лета 1973. (Магдалена Десанчић)
ЛеЗ 0016129
Нема коментара:
Постави коментар