Многи српски песници стреме читавог живота да напишу песничку књигу попут књиге “Аврам”, какву написа Драган Борисављевић, а да им та жеља оста – пуста (неостварен) / Александар Лукић

Годови, знак препозвања. Кругови "Заветина"

(...) Многи српски песници стреме читавог живота да напишу песничку књигу попут књиге “Аврам”, какву написа Драган Борисављевић, а да им та жеља оста – пуста (неостварен). У позном животном добу ( кад је песник Борисављевић и поезија у питању – тек три објављена наслова у досадашњем опусу),  Борисављевић -  како се каже - на измаку снага, без икаквих калкулација пише готово тестаментарне песме и стихове посвећене свом роду, без улагивања било коме, сводећи рачун о “оном што смо били, и што смо могли бити” - премошћавајући ограниченост и несавршеност човека  кроз време, “наш страшни и језовити ход ка успону и пропадању”. Имајући јасан став о чему и зашто пева као и то за кога пева, Борисављевић је трагајући за истином одбијао да устукне пред сабластима времена, пред сенкама са натакнутим капуљачама на глави, пред лепотом склизлом са сечива у краткотрајном севу, пред савременицима, -  ишао је усправан према страви која је долазила из бездана, све време трезан и усправан верујући у поезију и у њену животодајност која избија из њеног врела. Знајући о чему и за кога пева, истини одан, песник Борисављевић дакле, не мари пред чињеницом да га певање као оца свог могу довести на стуб срама. Што у нашој култури и књижевности не би била првина.

            Кроз митског и прадревног јунака – Аврама, оца нашег, стваралачки зрело и као каква музичка арија компоновано без грешке, стихови су доведени до савршенства у песмама,  из којих се не може ни реч одбити као вишак. Аврам беше идеалан симбол и метафора да се саопшти и испева предање од почетка до краја о свеколиком нашем постојању, о свеколикој историји нашег лица и наличја. Трагедију људског постојања, трагедију рода свог, све избочине знане и незнане, оштре и најчешће незаобилазне проистекле из мрака, песник је учинио прихватљивијим и за људски ум подношљивијим. 

            Зашто не рећи и то да су на песничкој теми о национу, многи песници досад поломили зубе, већина знаних углавном. Ја бих додао да је књига  Аврам чекала дуго оца да би била рођена. На начин на који је рођена.  У крају у ком је настала. Морала је бити написана. Од Борисављевића. У Прокупљу, за оне који одбијају да то знају – Пијемонту српства.

На оним местима на којима, ако их има, одбија да то буде, Аврам постаје и сам песник Борисављевић. А о нама? Бог с нама! И за нас, понекад намах отуђене од живота има наде. Енергија ове књиге сведочи животодајношћу којом нас дарује....

Александар Лукић