Вест
да су покојни Ђуро и Илинка Трифуновић из Хамилтона у Канади тестаментом оставили
милион долара Институту за мајку и дете у Београду наишла је на опште одобравање,
али и на чуђење и неверицу. Зар има оних који се из далеке Канаде сете да дарују
док домаћи тајкуни и политичари који, можда, имају и више новца, мисле само на себе?
Ко су ти људи, питају се многи и у Србији и у Онтарију јер, осим у широј породици
Трифуновић, за ово доброчинство се доскоро није знало.
ч
Ђуро и Илинка
Трифуновић су у Канади живели од 1957. године. Ђуро се упокојио крајем 2011, а његова
супруга с којом је у љубави живео више од 55 година пре скоро две године. Ђуро је
отаџбину као млад четник напустио још 1945. Зато запрепашћује чињеница да је неко
ко је отишао пре више од шест деценија из "старог краја", како отаџбину
назива тзв. стара емиграција, имао осећај и жељу да помогне, да остави нешто иза
себе друштву и заједници где, заправо, никада није ни живео.
Одан
православљу
Ђуро је рођен
у религиозној породици у селу Риђане код Книна. У дому Трифуновића су се неговале
породичне вредности и оданост православљу. Одрастао је са сестрама Маријом, Илинком,
Станом и Милицом и браћом Васом, Милошем и Душаном. На позив старијег брата Васе
1941. Ђуро се прикључио четничком покрету. После рата браћа Трифуновић следили су
пут многих припадника четничког покрета, побегли су из комунистичке Југославије.
Прво су били у кампу у Напуљу две године, а 1947. су стигли у Енглеску. Годину дана
касније стижу у Канаду.
Ђуро је сваки
пени свог новца зарадио тешким, мукотрпним радом, стекао је доста, јер не само што
је био вредан, био је и паметан и знао како с парама, а онда их оставио на добробит
свима, попут чувених српских задужбинара из 19. и с почетка 20. века.
- Поносни смо
на стрица и стрину и њихову одлуку да оставе милион долара Институту за мајку и
дете у Београду - каже за "Вести" Ђорђе Џорџ Трифуновић, Ђурин синовац
који живи у Хамилтону.
- Још 2010. године
ми смо знали за њихову одлуку и нисмо били изненађени. Они су били великодушни,
племенити људи који су помагали фамилију и српску заједницу и увек су добро знали
коме је помоћ потребна и где је најважније да се упути. Сваки пени су зарадили тешким
и истрајним радом и имали су свако право да новац оставе коме год хоће. Њихов живот
није био нимало лак, срели су се у Енглеској, након што је Ђуро као четник побегао
из Југославије и две године провео у избегличком кампу у Напуљу. Стрина је у Енглеску
дошла да посети оца, ту се родила љубав и заједно су провели више од 55 година.
Како се родила идеја да новац оставе Институту, не могу са сигурношћу да тврдим;
претпостављам да је стриц желео да остави неки легат за себе и стрину. Ми, чланови
шире фамилије, смо сви прилично на својим ногама. Рођацима у Србији су увек помагали
и верујем да су се потрудили да се ти рођаци збрину. Увек су помагали свима којима
је требала помоћ. За дечју болницу су се одлучили, верујем, јер су сматрали да су
деца, а своје нису имали, највеће благо на овом свету. А потреба да се помогне установи
која лечи болесну децу, знајући свог стрица, наметнула се сама од себе, то јест
по срцу и осећају - прича нам Џорџ.
По доласку у
Канаду брачни пар Трифуновић прво је живео у Виндзору, потом у Хамилтону. Радио
је Ђуро с братом на фармама дувана и на грађевини, док нису нашли посао у фабрици.
После девет година рада у ноћној смени Ђуро је одлучио да напусти посао и оснује
своју фарму. Новац су Трифуновићи зарадили гајећи ћурке и друге животиње, 30 година
радећи мукотрпно и вредно и паметно газдујући. Када је Илинка била близу 65. године
живота, Ђуро је одлучио да се пензионише, већ загазивши у седамдесете. Трифуновићи
су одувек били захвални Канади за могућности и прилике које им је пружила. Никад,
међутим, нису заборавили отаџбину, своје огњиште и оно одакле су потекли. Као пензионери
Ђуро и Илинка два пута су посетили отаџбину.
Трифуновићи су
били међу оснивачима цркве Светог Николе у Хамилтону и четничког дома у Вајнони.
После пензионисања преселили су се у близину цркве, која им је за живота остала
духовно извориште и средиште. Колико год био активан у тадашњој српској заједници
у Хамилтону и при четничкој организацији Равна гора, Ђуро није заборављао ни своју
браћу и сестре. Помогао је њима и њиховој деци кад је требало и кад им је било најгоре.
Успео је и да одржи дуговечно, топло пријатељство са кумом Лазаром Драгићевићем
из Виндзора.
Великодушна
жена
Илинка је потекла
из породице која је неговала исте вредности као и Ђурина. И она је у Канади радила
у фабрици, била активна у Колу српских сестара, неговала диван и близак однос са
нећацима и нећакињама, њих 13-оро у Канади, Србији и Енглеској. Са супругом је
30 година раме уз раме радила на фарми и помогла му да остваре изванредан успех
на том пољу. Посвећена Богу, мужу, широј фамилији, кумовима и српској заједници,
Илинку памте као изузетну жену чија је љубав, великодушност и племенитост дотакла
све који су је знали.
Ђуро и Илинка
готово да нису имали никакво формално образовање. Бог им је дао памет, интелигенцију
и обдарио их "чојством" каквим су се дичили многи из тих старијих генерација.
На млађима је да се угледају, а имају на кога.
=извор: ВЕСТИ
Нема коментара:
Постави коментар