Господо, Планина даје посланике, рече наставник Раденковић, а Морава тикве...

Несврта/ Звонко Николов

Возимо се уз монотон звук брисача и логореичан напад Председника. Уста није затворио од Ниша до Ораовице, али из читаве бујице анегдота, крпица сећања, реминисценција, дигресија и козна чега није све ту било, издваја се једна причица везана за његовог оца, наставника српско-хрватског у школи моравског села Чокот. Најбољ ђак те школе био је ђак пешак са неке оближње планине, Јастрепца или Селичевице. Чокотанима није било јасно како дете које пешачи сатима и оскудева у времену за учење може да буде најбоље а да му се њихови чокотанчићи немогу ни принети. Господо, Планина даје посланике, рече наставник Раденковић, а Морава тикве. Прича је поучна односи се и на гостољубље што ће се видети у даљем тексту. А што се тиче посланика, очигледно да су демографске миграције оставиле последице. Опустеле су планине сав свет се спустио у разне Мораве.

Гостољубље код Бановића

Дакле, стигнемо до Ораовице поздравимо се са Шиљаном / http://www.otklon.com/%C5%A0iljan.htm/ и оставимо га да помаже Шиљанки око ручка. Сипи ситна, досадна кишица, неколико пута свлачимо и облачимо кабанице. Лош сеоски пут нас пење кроз део Ораовичке махале, Воинци и нови налет кише нас утера под трем штале прве сеоске куће у Несврти. Да је кућа жива није било никакве дилеме. Псето на ланцу, живина у авлији, попке пред вратима. Позвасмо гласно, домаћинеее и појави се момак, није се још домако до тридесете. Упустимо се у разговор и уз озбиљно пружање отпора нисмо могли да избегнемо позив да уђемо у кућу. У кући живе три генерације. Најстарији  Слободан Банковић, физички потрошен човек, без искре у себи. Ту су још и снаја и двојица унука Михајло и Милош, ако сам погрешио нека ми не замере. И ето , прича са почетка о планинцима приказа нам се у “ сточићу постави се“. Сир и пихтије, сланина и сушенице те грејана мека ракија. Развезла се прича, момци су дунђери што је уз цигларе овде основно занимање. Порекло становника што немогу да се сврте је из

Кукавица

црнотравског краја. Сто наново допуњују што није чудо јер је Председник усијао виљушку. Срећа никада не иде сама, подиже се измаглица, сунце се најпре стидљиво проби кроз облаке па онда сину пуним сјајем. Сликамо се пред кућом, захваљујемо на гостопримству и крећемо право у плаветнило. Лепа је Кукавица, благо заталасана, издељена потоцима, долинама, шумовита са прокрченим пашњацима и махалама на најлепшим местима. Са највише тачке над селом одређујемо трасу за повратак. Ходамо по билу, остављамо села Падеж и Копашницу са западне стране у даљини се виде Тулово и ,да простите,  Загужане. Поново смо ушли у Воинце, овог пута са горње стране. Жеђ од јаког мезета  нас, а Председника од ,богами, ручка, натера да питамо за продавницу у селу, наравно да је нема али пиво може да се попије код баба Љиљане Јанковић. Лепо угашене жеђи рутински се спустисмо до Шиљанке и Шиљана. Све похвале домаћици на срцу и умећу.
     =извор: Калафат